Read Poem: FOREVER, by Igor Aleksic

I’ll go quietly once,
most quietly, in the rain forest,
while the gray birds sing,
some beautiful, pink song.

Yes, once it will seem
that there was no one,
no heavy shadows, no sun,
or vanilla flavored…

Your words will be torches,
to make the thick darkness laugh,
like angel babies bright,
in the garden of silk blue.

One day I will leave loudly,
louder…sunbathed,
moonlit young,
shaded by your smile.

Oh quiet, quieter, quieter,
oh, loud, loud, louder,
salted with tears, sad,
in fireworks of joy.

We will stay in the bouquet,
sitting on a wet bench.
You have the sea in your eyes,
because we are really happy.

We leave quietly for once.
The quietest, in the rain forest,
while the pink birds sing,
some beautiful, dreamy song.

Yes, once it will seem
that there was no one,
no soft shadows, no stars,
neither you, nor me, nor us…

Igor Aleksić, Serbia, Zrenjanin, za Suzanu

ЗАУВЕК

Једном ћу отићи тихо,
најтише, у шуму кише,
док певају птице сиве,
неку красну, розе песму.

Да, једном ће се чинити
да баш никог било није,
ни тешких сенки, ни сунца,
или укуса ваниле…

Биће бакље речи твоје,
да насмеју густу таму,
к’о анђелске бебе ведре,
у башти од свиле плаве.

Једном ћу отићи гласно,
гласније…окупан Сунцем,
задојен Месецом младим,
осенчен осмехом твојим.

О, тихо, тише, најтише,
о, гласно, громко, гласније,
сузом осољено, сетно,
у ватромету радости.

Остаћемо у букету,
седећи на мокрој клупи.
Море у очима имаш,
јер ми смо заиста срећни.

Одлазимо једном тихо.
Најтише, у шуму кише,
док певају розе птице,
неку красну, снену песму.

Да, једном ће се чинити
да баш никог било није,
ни меких сенки, ни звезда,
ни тебе, ни мене, ни нас…

Igor Aleksić, Srbija, Zrenjanin, za Suzanu